СВЕТИ САВА И СВЕТОСАВЉЕ
На Савиндан, 27.1.1235. године највећи српски син, Богоугодник, Просветитељ и Светитељ, Сава Немањић, опростио се од свог тијела и "времена земног", а душу своју с вечношу вјенчао. Вјенчао се с оним истим небом које га је подарило српском роду. То је Христово небо коме, благодарећи највише Светитељу Сави, припада и наш српски род.
Сава Немањић је први истински српски свјетлоносац, лучоноша и Прометеј. Он "путује по мрачној земљи и штапом пред собом мрак на четворо сијече", пјесничке су ријечи Васка Попе. Као седамнаетогодишњи младић он ће, презревши сласти племићког живота, напустити очев двор и отићи у Свету Гору да се припреми за војника Христовог који ће да обожи свој народ, да му душу просвјетли и обликује.
Жртвујући себе, Свети Сава је, у савезу с Богом, ударио темељ вјере православне и тако постао духовни и народни отац српског народа, извор његове снаге, вјере и надања.
Не штедећи свој труд, снагу, мудрост и љубав Свети Сава је први међу првима 1219. године осамосталио Српску Православну Цркву и постао њен први архиепископ. Осамосталивши Српску Православну Цркву, Свети Сава је ударио темељ самосталне српске државе. Овај свети човјек је добро знао да нема државе без просвјете. Јер оно "што нам даје душу, уму, срцу здравље - то је српска школа, то је православље"! ријечи су нашег великог подвижника. Зато он, први међу првима, пише српске књиге на српском језику. Од њега, дакле, почиње историја књижевног језика. Написао је "Житије Св. Симеона", "Хиландарску повељу Стефана Немање", "Карејски типик", "Студеницки типик", "Хиландарски типик", "Писмо игуману Спиридону".
Дакле, Савина душа је тежила за Небом, а срце му је куцало за народ: он га је научио Богу се молити, земљу обрађивати, сир сирити; Српкињу је научио ткати, кројити и сити. Велможе је опомињао да не мудрују високо, да се никад чим не узносе.
Зато је он био и остао како сликовито рече свети Владика Николај Велимировић "највреднија пчела која је иза себе оставила пуну кошницу слатког меда којим су се хранила српска дјеца до данашњег дана". Савиним духовним медом су се хранили и богати и сиромашни, и владари и сељаци, мудраци, свештеници, писци, умјетници....
Обилазећи света мјеста године 1235. на Богојављење служио је Свету Литургију у бугарском Трнову, код бугарског цара Асена. Оно што је тада видовити Сава поручио из олтара Бугарима, од исте је важности за све нас до данас, овде и свугде. А рекао је ово:
"Почујте ме браћо, последњи и први:
по језику и вери, ми смо једне крви.
Ми смо браћа, знајте, сестра нам је слога,
Јер смо дјеца Христа једног истог Бога.
Ријеч "братство" лако је изрећи,
Ал кад се изгуби, тешко га је стећи;
чувајте га као ваша ока оба
То вам је аманет са Христовог гроба".
Љепота и чврстина Савиног карактера временом се упечатила у душу српског народа. Савиним моштима, у манастиру Милешеви, клањали су се и владари и сиротиња. Он је остао дубока инспирација за све писце и пјеснике од Доментијана и Теодосија преко Змаја и Војислава Илића до Десанке Максимовић, Васка Попе и Матије Бећковића. На звону велике школе у Београду 1808. године изливен је лик Св. Саве, Савиндан као школску славу озваничио је 1827. године кнез Милош Обреновић, а године 1841. кнез Михаило Обреновић је и Законом утврдио обавезу школа да сваке године, 27. јануара, славе Св. Саву као своју славу. Тако ће и бити све до 1945. године када Агитпроп ЦК КПЈ издаје директиву којом се Светосавска слава и химна замјењује химном "Хеј, Словени".
Судбина светосавља је судбина српског народа. Зато, сваки Савиндан, као и Видовдан, треба да нас Србе пробуди, опомене, поучи, отрјезни, здружи и надахне.
Савино Православље је спасило српски народ кроз пет вијекова страдања, јер је вјера била и остала суштина народног бића. Знао је то добро и осјећао и Цар Лазар и косовски јунаци који су умирали "за крст часни и слободу златну", са вјером у души да је "Земаљско за малена царство,
а небеско увијек и довијека".
Док је у нама светосавског духа и коријење нашег стабла биће дубоко. Оно се данас поново напаја и храни светосавским медом. И докле год буде тог меденог сока, биће и српског народа, српског имена, свјетлости и будућности.
Зато верујемо сви у наш светосавски коријен, драга браћо, сестре и дјецо светосавска. Вјерујмо у Савину зиданицу, јер је она Христова; у Савин благослов, јер је он Христов.
Са том вером устанимо и из дубине срца и ума, херувимски, једнодушно и сложно, "Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави"! Амин!
